I ovo malo vode na dlanu
tugu i cemer mi dozove
sećanja stara mi vrati
sa tugom postelju delim.
Dane sreće nebeske
andjeo što ih poslaše
obraze moje da greju
suzama kraj da stigne.
Čini mi se dana je sve manje
rane sve su na mestu
ne žure na prvi voz
kao mi za rastankom.
Proklinjem onaj deo noći
gde suze same izlaz traže
niz lice mi opojno teku
rana beskrajno duboka.
Da stanem na put ovom paklu
nemam snage u sebi
kosti sto u telu se nalaze
putevima novim koračaju.
Krv je moja izlivena
suzama opijena
pa nemirno teče
dunav da opere.
Crveno more i nije toliko vruće
koliko usne rujne me peku
rovita je duša ova
srce je na trenutak stalo.
Ritma više nema
valjda radi kako mu se prohte
šta ja više mogu
kada čuvar sreće nisam.
Zaključam odaje svoje
šapat vetra puteve nadje
zgazi sve pred sobom
njemu velikoga nema .
Stražu da postavim kod srca
ti bi prešla preko toga
valjda tebi prepreke nema
želja puta tebe prati.
Spomen imena tvoga
ruši kule postavljene
sto gradio sam teško
lako padne.
Ostavite komentar