Propali pesnik

Žaklina Nina Paunović

Ubeđena u sopstveni poraz,
nemarno gledam u pepeo cigarete.
Dok na krevetu pravim dar mar,
kao razmaženo i nevaspitano dete.

Ne želeći da sagledam istinu,
a činjenica ima podosta u nizu,
bacam pogled ka značajnom mestu
i opet, zapadam u krizu.

Još jednu za redom palim,
dok se sama u dimu gušim
čekajuci da čudo se desi,
pa da i poslednju prepreku srušim.

Spoznaja se ne dešava samo tako,
sedeći dok koren ne pustiš.
Mislila sam da za mene sve je lako,
ali razum vrišti
– Moraš da se spustiš!

Poletela jesam, svojom ludom glavom,
jer drugi se ipak pomalo dive.
A ja kao da sedim na postolju pravom
i čekam tren da ti isti nešto skrive.

Pa zar da drugi mene gone.
Da otkriju zapravo ko sam ja.
Sa ubeđenjem da ću i do vasione,
propadoh evo, do samog dna.

A nisam se makla sa kreveta još.
Sedeći puštam korene svoje.
Pa zašto da budem primer loš,
dok drugi puteve uspeha kroje.

Još mi čaša u ruci sad fali,
da zaokružim priču o boemstvu.
Propali pesnik, što još se kali,
a sebe već ponosno vidi u plemstvu.

Kako da korenje posečem ovo,
što me za propalog pesnika veže.
Noge mi teške kao olovo,
a opet mislima po svetu beže.

Ideje nemam, sram me i reći.
Ja kao filozof što za sve ima savet.
Ponekad zaneta mislima o sreći,
postanem gad i sama sebi avet.

Pa koju sreću u tome vidim,
sedeći ovde po celi dan.
Godine opominju da se postidim,
jer ne uspeh svoj da dostignem san.

A možda će jednom kad postanem prah.
Možda će čuti za ime moje.
Propali pesnik što ga ubi strah,
konačno dobi, zasluge svoje.

Žaklina Nina Paunović

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*