U tamnoj letnjoj noći
pod zvezdanim svodom
i Mesecom koga prikriva oblaka deo,
iz kočije boje zlata
cipelica jedna srebrna, svilena
proviruje kroz vrata.
Zatim se pomalja noga
pa bista veličanstvena cela
izlazi devojka zlatokosa
očiju tamnih ,pogleda vrela.
Ali napolju je noć,
napolju je pusto, vrelo,
gde ona to ide
tako lagano ,tako smelo .
Vidim je kako se udaljava,
haljine njene svilene šušte,
lagano klizi ona po travi
nepregledne doline puste.
Počinje da pada kiša
kapljice vrele barice prave
o, kako mi je žao
devojke ove kose plave.
Zašto je nestala,
zašto je nema,
zašto je to htela.
Neće u hiljade reči stati
priča o njoj cela.
To je Ariel
kraljica vila,
kraljica vode.
Ona se pojavi na tom mestu
svakog leta godine nove.
Izađe iz kočije
baš na tom mestu
baš na tom mestu doline puste
i sedne ispod humke zlatne skrivene ispod
krošnje guste.
Počne da plače i ta kiša su u stvari suze njene ,
to lepa Ariel neutešno plače zbog ljubavi svoje
izgubljene.
A zatim u oblake odleti ona
gde je kočija njena čeka
i vrati se, na isto mesto,
svakog leta.
Ostavite komentar