Sunce zađe među dve planine,
Momak leže među dve devojke;
Jednu ljubi, a drugu ne ljubi.
Al govori lepota devojka:
„Ljub’ i mene, momče neženjeno!“
Njoj govori momče neženjeno:
„Ljubio b’ te, lepoto devojko!
Ali ne smem od brata tvojega:
U tebe je bratac kavgadžija,
Kudgod ide, on zameće kavgu.“
Kad to čula lepota devojka,
Ona ide u goru zelenu,
Te premeće drvlje i kamenje,
Dok je našla guju otrovnicu,
Zaklala je zlaćanim prstenom,
Utočila po kondira jeda,
Ono drugo vinom dotočila,
Pa ga dala svom bratu rođenom,
Te je svoga brata otrovala;
Pa otide momku neženjenu:
„Ljubi mene, momče neženjeno,
Ja sam moga brata otrovala.“
Al govori momče neženjeno:
„Id’ odatle, jedna otrovnice!
Kad si svoga brata otrovala,
Otrovaćeš i mene junaka.“
Ostavite komentar