Ne znam, da li sam ti pričao nekad
da volim vazduh posle kiše?
Lišen je nečistoće tada,
one težine koju u njemu osećam.
Sve se jasnije vidi,
a zvezde odmah skidaju oklop
pa se i one jasno vide, izgledaju bliže.
Mislio sam da je tako posle svake kiše,
ali nisam znao da je svaka kiša posebna priča,
da je svaka zvezda drugačija.
Isto je samo pitanje koje se nameće:
da li su posle one naše tragične kiše
sve zvezde ugašene
ili su ipak ostale iste?
Ne znam za tebe,
ali meni je posle tog potopa
vazduh malo pretežak,
ne ostavlja na mene nikakav utisak…
Kad si mi pokazivala nebo,
tačno sam znao put do njih,
ali, posle naše kiše
ne izgledaju mi bliže,
i čini mi se da nijedna ne sija više.
II
Ne postoji suština kod nas,
rekla je na kraju,
postoji nešto više od suštine –
to sam uvideo kasnije.
Do toga ne možemo sada,
svuda oko mene je razumevanje
osim kada je tvoje uz moje ime,
doći ću kad bude vreme –
ponavljala je to obećanje
i jedno nežno „čuvaj se“.
Eto, tada sam znao
da zvezde neće biti iste,
neće biti ni neba ni zemlje;
dolaziće neke nove ljubavi,
nove šetnje i novi stihovi…
Oblaci crni poput njene kose,
samo, u običnim kapima kiše,
znam da ću uvek videti njeno lice.
Ostavite komentar