Augustin Tin Ujević (5. jul 1891 — 12. novembar 1955) je hrvatski pesnik.
Stvaralaštvo
Ovaj, u međuratnom književnom periodu, istaknuti i osobeni pesnik, rođen je u Vrgorcu, nedaleko od Imotskog. Filozofiju je studirao u Zagrebu, Beogradu i Parizu. U književnosti se javio originalnim i nadahnutim stihovima pred Prvi svetski rat, ali najplodniji period njegovog književnog rada pada u razdoblje između dva svetska rata. Originalan talenat, snažan i plodan stvaralac, on je svojim prisustvom u međuratnoj književnosti živo uticao na njen tok i razvoj. Nadovezujući se na Matoša, koji mu je u mnogo čemu bio uzor i učitelj, Ujević se brzo razvio u potpuno originalnog književnog stvaraoca – pesnika, kritičara, esejistu i feljtonistu. Dobar znalac više stranih jezika, pesnik snažnog senzibiliteta i prefinjenog ukusa, on je sa strogošću i savesnošću vršio izbor iz stranih književnosti i iz njih prevodio (M. Prust, Rembo, Po, Meredit, Konrad i dr.).
Svakidašnja jadikovka je prvi put bila objavljena u krfskom Zabavniku 1917. godine, napisana je za vreme pesnikovog boravka u Parizu.[1] Posle toga je bila preštampana u knjizi Lelek sebra (Beograd, 1920). Dve Tinove najbolje zbirke pesama Lelek sebra i Kolajna (Beograd 1926) objavljene su na ekavici. U izdanjima pesama Tina Ujevića posle Drugog svetskog rata sve te pesme štampane su ijekavicom.
U godinama pred Prvi svetski rat mladi Ujević je bio i politički vrlo aktivan u redovima revolucionarne omladine, koja je u to vreme bila izrazito jugoslovenski orijentisana. Zato su Ujevićeve literaturne preokupacije u tom vremenu nosile u sebi pečat njegovog progresivnog nacionalizma, čiji je izraz, pored ostalog, bilo i njegovo studiranje u Beogradu.
Ujević se, nakon pravaške hrvatske faze, zagrejao uoči Prvog svetskog rata za jugoslovensku ideologiju koja je onda dominirala u krugovima buntovne mladeži. No, u toku samoga rata, koji je proveo u Francuskoj, Ujević doživljava neku vrstu sloma, uzrokovanog najverovatnije nesrećom u ljubavi (toj je temi ceo život pristupao trubadurski idealizovano) pomešanom s nervnom prenapregnutošću i halucinatornim stanjima. Odriče se političke aktivnosti i uopšte bilo kakavih društvenih i nacionalnih akcija, te oporavak traži u istočnjačkoj filozofiji – pre svega u monizmu Upanišada i vedantinskom poimanju univerzuma kao nedeljive oduhovljene celine; shvatanje blisko američkom pesniku Voltu Vitmenu, kojeg je Ujević prevodio i koji je, uz francuske simboliste kao što su Nerval, Šarl Bodler i Artur Rembo, na njega izvršio snažnan uticaj, ponajviše u području panteističke duhovnosti i slavljenja ekstatičkog jedinstva sa kosmosom. Između dva rata Ujević boemski živi u Beogradu, Sarajevu, Splitu, Mostaru, Imotskom, da bi se uoči Drugog svetskog rata konačno skrasio u Zagrebu, gde ostaje do smrti 1955.
Međutim, užas Prvog svetskog rata, gorka „saznanja o intrigama političke emigracije u Londonu i Parizu“, koja se i u trenucima najtežih narodnih iskušenja borila oko budućih političkih pozicija, kao i haotične političke i socijalne prilike u tek stvorenoj kraljevini – sve se to bolno kosnulo osetljivog pesničkog srca. Zato se on u poratnim godinama rezignirano, ali i sa revoltom, predavao boemskom životu, ali je i tada, kao i kasnije, uvek uspevao da sačuva živu pesničku radoznalost za sve što se zbiva u čoveku i životu, a s njom i hrabrost da o svemu govori i sudi iskreno i otvoreno. Na ruševinama svojih mladićkih ideala, sagorelih na zgarištima rata i života, mladi Ujević nije mogao da sagleda sigurno i čvrsto uporište, pa kad je u tim godinama izjavio da je komunista – to je bio samo izraz njegovog revolta i prskosa. U stvari, Ujević je do kraja života ostao rezigniran i razočaran, i kao čovek i kao pesnik. Dramu svog života i tematsko izvorište svoje čudesne poezije Ujević je najpotpunije izrazio u zbirci „Kolajna“:
S ranom u tom srcu, tamnu i duboku,
S tajnom u tom trudnu i prokletu biću,
Sa zvijezdom na čelu, sa uskrom u oku
Gazi stazom varke, mrtvi Ujeviću.
Njegove duševne rane imale su koren još u uspomenama iz njegovog siromašnog detinjstva, kojeg se pesnik često i živo sećao po religioznim procesijama. Zato se već u njegovim prvim stihovima, u toplim i zgusnutim slikama dalmatinskog pejzaža, jasno oscrtavaju detalji siromašnih ribarskih naselja, crkava i manastira.
Ujević je sa najviše pesničke snage opevao svoje misaone i emocionalne doživljaje iz godina Prvog svetskog rata. Ta njegova poezija predstavlja intimnu autobiografiju ratnika koji je rat proveo u potpunoj ljudskoj potištenosti i potlačenosti. Pesnik se u godinama ratnih užasa osećao kao okovani i poniženi sebar, pa je u takvim mislima i raspoloženjima i opevao kako svoju ličnu tako i opštu ljudsku tragiku. Ali njegova sećanja ni u oslobođenoj zemlji nisu postala vedrija, ap je i tada, kao zalutali putnik i stradalnik, gorko i bolno pevao:
I znaj da sin tvoj putuje
Dolinom svijeta turobnom
Po trnju i po kamenju,
Od nemila do nedraga,
I noge su mu krvave
I srce mu je ranjeno
Ujevićeva „Svakidašnja jadikovanja“, od kad je napisana, ostala je da živi i deluje kao klasična pesnička tvorevina o životnoj pustoši i bespuću čitavog niza generacija koje su na svojim plećima iznele teret rata, ali koje ni u oslobođenoj domovini nisu doživele radost pobede i ujedinjenja. U ovoj pesmi najdubljeg i najljudskijeg životnog bola, Ujević je nadahnuto i jednostavno opevao pogubnu jednoličost i monotomiju sivog života bez stvaranja i poleta:
Gorak je vijenac pelina Jer mi je mučno biti slab,
Mračan je kalež otrova. Jer mi je mučno biti sam –
Ja vapim žarki ilinštak. (kad bih mog`o biti jak)
Kad bih mog`o biti drag –
No mučno je, najmučnije
Biti već star, a tako mlad!
Međutim, Ujević ni uovakvim mračnim paspoloženjima u crnilu života nikad nije padao u bespovratni očaj i rezignaciju. U drami njegovog pesničkog bića uvak je bio i njegov prkos svemu svemu što sputava čovekov život i snove, i taj prkos mu je i davao sbage da se uzdigne nad bolom i očajem. Ako je u njegovim prvim poratnim stihovima duševni bol izvirao iz još svežih rana što ih je rat ostavio za sobom, Ujević je vremenom uspevao da te duševne krize prebrodi i preboli, da nađe snage za veru i akciju:
Spokojan sam danas. Još sam juče psov’o.
Sad hoću, svjestan u teškome lancu,
Da izbjegnem smrti u hajdučkom klancu
I da s dušom sanja živim svoje novo.
Ujević se grčevito borio sa očajanjem u sebi i u toj borbi nalazio snage za nove impulse i pesničke sadržaje. Tako motivi tvornice i tvorničkog rada, iako osenčeni tugom zbog jednoličosti života, unose vedrinu u njegovu kasniju liriku. Ima svetlosti i u njegovoj pesmi „Zadržane sile bića“, posvećenoj radu i radniku. Tako je počela da proklijava pesnikova, u ratu ugašena, vera u život i sutrašnjicu, koju, nažalost, Ujević nije stigao do kraja da izrazi.
Dela
Za života su mu izašla dela:
- Lelek sebra (1920),
- Kolajna (1926),
- Dva glavna bogumila (1931),
- Nedjelja maloljetnih (1931),
- Auto na korzu (1931),
- Ojađeno zvono (1936),
- Ljudi za vratima gostionice (1938),
- Skalpel kaosa (1938) i
- Žedan kamen na studencu (1954).
Pesme
- Svakidašnja jadikovka
- Kolajna
- Misao na nju
- Visoki jablani
- Odlazak
- Oproštaj
Preuzeto sa:
Povratak na stranu: Augustin Tin Ujević
Ostavite komentar