Rašcešljane kose i bosa je bila,
sedeć, bosonoga, uz te trske mlade:
dok prolazah tuda mišljah da je vila,
i rekoh: „Hoćeš li doći u livade?“
Podiže na mene svoj pogled oholi
što osta lepoti da na slavlje seća,
i rekoh:“ Hoćeš li, dob je kad se voli,
hoćeš li u šetnju pod senkom drveća?“
Brisala je stope kraj reke u travi:
kad po drugi put zagleda se u me
u nestašnoj djevi misao se javi,
Oh! kako pevahu ptice udno šume!
Kako voda blago ljubljaše obalu!
Ugledah u trsci zelenoj i punoj
devojčicu srećnu, divlju, ustreptalu,
s kosom u očima, i s osmehom u njoj.
Ostavite komentar