Pogreb

Razbolela se ljubav
u tvome draganu,
razbolela se časkom
časkom izda’nu.

Da vide kako mi je
u tuzi velikoj,
povešću sjajan pogreb
umrloj jedinoj.

U ljubavna ću pisma
obaviti je svu,
da čuva tajna tajnu
i kletva zakletvu.

Položiću joj telo
na čudna nosila,
od pokidanih žica
i starih gusala.

Za nosili’ će ići
rodbina njena sva:
Lepota, mati njena,
i Vera, sestrica.

A kraj nje će da idu
sve sitna siročad,
skorašnjih poljubaca
ljubavni porod mlad.

Pred nosili’ će ići
po redu popovi,
u odeždama crnim
sa sveti krstovi.

Ti popovi su stari,
sve večni bolovi,
sve uzdisaji crni,
ti crni popovi.

Pred popovi’ će biti
đačića koji red,
da poju “svjati bože!”
da bude pogreb svet.

Ti đačići su pesme
što za njom uzdišu,
što teše dušu njenu
i bogu uzdižu.

Stihari im se svetle
na mladih rameni,
a barjaci se viju
čiraci’ plameni’.

Nad grobom su joj dali
opelo popovi,
“So svjatimi” se ori
nad mladi grobovi.

“So svjatimi” se ori
k’o pripev iz raja,
naposletku još đaci
otpoju “Vječnaja”.

Poskakala je za njom
rodbina njena sva;
i njojzi moji đaci
otpoju “Vječnaja”.

Još i sad k’o da čujem
to sveto “Vječnaja”,
a k’o da ću ga slušat
životu do kraja.

I sinoć baš ga čujem,
već dockan pred zoru,
a neko k’o da kucnu
na tamnom prozoru.

Zablista mesecina
sa bleda pokrova: –
ljubavni vampir to je
i pratnja njegova.

Laza Kostić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*