Ja volim svoga bića polutminu
što daje mojim čulima dubinu;
u njoj se, kao iz pisama starih,
moj život jednom već proživljen žari,
u preboljenu odmaknut daljinu.
Iz nje se toči u mene saznanje
da imam dosta prostora pred sobom
za drugoga života večno tkanje.
I katkad sam k’o drvo, čije granje
šumi negdašnjem dečaku nad grobom
i čiji koren prostirku mu plete –
drvo što onaj ispunjava san
koji je dečak u daleki dan
izgubio u pesmi punoj sete.
Gospode, čas je. Natraja se leto. Zasenči sunčanike, razobruči vetar, da poljem jesenjim zahuči. Poslednjem plodu zrenje zapovedi; još dva-tri dana južnija mu daj, usavršenju nagnaj ga, nacedi poslednju slast u teškog vina sjaj. Ko […]
O, osmeh, prvi osmeh, osmeh naš. Kako to beše isto: udisati miris rascvalih lipa, slušati tišinu parka – pa tada najednom podići oči, pogledom se sresti i čuditi se sve do osmeha. U tom osmehu […]
Anđele! Da ima mesto, nama nepoznato, i da tamo na neiskazanom sagu ljubavnici, koji ovde ne dosegnu nikad umeća, pokažu smele visoke figure poletnoga srca, svoje tornjeve naslade, svoje lestve što odavna su tek same […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar