Sada već crvena divlja ruža zre,
u leji jedva diše pozno cveće.
Ko nije bogat sada, kad leto mre,
taj nikada sebe sačekati neće.
Ko sada sav ne drhti kao prut
od preobilja slika koja buja
i proniče u svaki dušin kut,
čekajući noć da tminom zaleluja —
taj je, kao starac, prešao svoj put.
Toga nijedan sada ne greje plamen,
laže ga sve na javi i u snu;
pa i ti, Bože – Ti što ga kao kamen,
iz dana u dan vučeš prema dnu.
Kako da dušu sputam, da se tvoje ne takne? Kako mimo tebe njom da grlim druge stvari i daljine? Ah, rado bih da sklonim je na koje zaboravljeno mesto usred tmine, u neki strani, tuđi […]
Da umrem, šta ćeš ti, moj Bože? Ja sam tvoj stalak i tvoj stožer; ja sam tvoj krčag pun do vrha (pa da se prospem? da se skrham?); ja sam ti smisao i svrha, ti […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar