Magla

Slobodan Banović

U vremena stara, nepoznato
kad ova priča osta do današnjeg dana.
Desilo se negde u velikom gradu
mnogo moćan čovek ima ćerku mladu.
Po svetu je hodio i prikupljao blago,
nikom zato nije računa polagao.
Pomagao je mnogo, voleo ga svako,
svoju ćerku umotao u žeženo zlato.
Činilo se u to vreme da prkosi svima
dovlačio mnogo teškim brodovima.
Mnogo velik junak i velika nada,
ali slava golema vremenom propada.
Napravio dvore, podigao vile
u tuđini negde zidao manastire.
Zadužbina sila, al’ slika njegova nigde nije živa.
Ime svoje ne dade da uklešu ljudi,
u kamenu svetinje, svoje zadužbine.
Pored ćerke voljene imao je i sina
al’ detetu ne bi mila dedovina.
Sa ocem se nauči da tumara svetom
te mu majka presvisnu za muškim detetom.
Ostade mu samo mila ćerka mala,
bez oca, bez majke i bez gospodara.
Cvetala je ružica u divljini bašte,
procvetala visoko iznad svake mašte.
Do te ruže teže da dosegnu ruke,
ali doživeše teške neuspehe.
Branila se ružica bodljama i trnom,
vrlo često smelo i svojom vrlinom.
Tada vetar pomrsi i uplete grane
te ružica ostade bez zaštite rane,
ne odoli napadima sa sve četiri strane.
Bilo je to davno, niko ne zna kada,
kad je gradom šetao mnogo mudar gazda.
Sijalo je sunce, cvetalo je cveće,
ali od tad prođe čitavo stoleće.
Ostala je priča, a u starom dvoru
sve se sasušilo kao na umoru.
Razvalina velika, nigde nema traga
da je ovde sijala starog veka snaga,
moć i zavet čuvala sa toliko blaga.
Ostale su samo neme uspomene,
nebo tužno gleda teške razvaline.
Po belome svetu naslednika ima,
što je negde ostalo od voljenog sina,
ali njima posta tuđa dedovina.
Ne poznaju predele niti zavičaje,
tuđina im nametnu svoje običaje.
Bilo je to davno, niko ne zna kako
da propadne olako, nebrojeno zlato.
Moćan čovek mislio, gledo svoga rada,
dok mu deca nestaše daleko bez traga.
Pod starost je učio, pričali su ljudi
dok na zemlji poznatoj je, dragi Bog nam sudi.
Ne poznaje bogatstva, nebrojena blaga,
ništa ne pomaže kada život prođe i nestane snaga.
Slušali bi neko vreme šta je prošlo davno,
kako beše moćan čovek i vreme mu slavno,
što rekosmo onomad, slava traje kratko,
nestade mu porodice prođe doba slatko.
Snagom volje pobeđivao sve nesreće svoje,
ne dočeka naslednika da stečeno broje.
Tešio se svojom mukom, nikom nije rekao,
što propade za života, ono što je steko.
Pokupovao okolinu, uposlio selo,
ne dočeka svoju sreću što je srce htelo.
Velike se želje ljudske ne mere imanjem,
već sa punim srcem i duševnim stanjem.
Srce mu je proplakalo, duša nemir miri,
kad pravedni ne poznaju, šta smo Bogu krivi,
ne greši se vazda isto, samo svesnim stanjem
već se greši mudrom glavom, težeć za imanjem.
Pričajte mi još ponešto što se tada zbilo
jer slušati stare priče, mom je srcu milo.
Tražio je otac sina al’ ne tako javno,
tog se niko i ne seća to je bilo davno.
Možda ga je i pronašao, sin je bio isti,
zato su se i razišli, nisu bili bliski.
Naslagao blaga ko i njegov baba,
život novi sagradio, svugde voljen bio.
Šta se dalje dogodilo to iz priče znamo,
nikad nije dolazio iz tuđine tamo.
Da je crkvu sagradio sva je varoš znala,
ime joj je nadenuo Pokajnica mala.
Posvetio ocu svome, ostavio zavet,
da se narod u njoj moli otad pa zanavek.
Zato ga se svi sećaju rado pozivaju
iako ga niko ne zna, pesmu dozivaju.
Ta je pesma dobro znana, kroz molitvu zvana,
da se seća uspomene onih starih dana.
Pričajte mi još ponešto, nek sećanje živi
šta se stvarno dogodilo, to zna oblak sivi.
Ova priča nije sama, zato dugo živi
pa po svetu svuda leti, prati oblak sivi.
Al’ su one vrlo tužne sa vremenom dišu,
takve priče dugo žive, istoriju pišu.
Narodu su dobro znane stalno se događa,
da je priča što bolnija to je tema slađa.
Da l’ je ona Bogom kazna ili je sudbina
ta se priča dobro čuva, pamti međ ljudima.
Porodica nije ono što sretan zamišlja,
porodica to je deo tužnog bolnog srca.

Slobodan Banović

3

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*