Zraci užarenog sunca, kidaju oblake bele
i u neke daleke, baš daleke krajeve ih sele.
Tamo negde, gde se tuga zajedno sa njima sprema,
jer pored tebe draga, mesta za oblake nema.
Nek se rasprši plavetnilo, pod sjajem velike zvezde,
da se iskre tvog pogleda u mom oku gnezde.
Gledaću te tako nežno, milovati pogledom,
nazvaću te mojom pticom, blagom ili medom.
Slušaćemo valcer, iz krošanja visokih jablana,
koji povetarac svira, tokom celog dana.
Stavićeš ruke oko moga vrata i zaigraćemo bosi,
jedan valcer ljubavi, na prvoj jutarnjoj rosi.
Jedno parče ovog sveta, biće parče samo naše.
Iznad njega plavo nebo, kome samo sunce paše.
Tu ću s tobom da podelim, život, sreću, svoje snove.
Tu ću s tobom da podelim, sve što stvore ruke ove.
Ostavite komentar