Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.
Ko odjeci dugi što daljem se svode
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.
Neki su mirisi ko put dečja sveži,
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
– drugi iskvareni, pobednički, teži,
što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.
Preveo: Ivan V. Lalić
Molim vas,
navedite i ime prevodioca poezije. On je gotovo ravnopravni koautor tih pesničkih remek-dela. U ovom slučaju, to je Ivan V. Lalić. On to zaslužuje.
Poštovani Damire,
U potpunosti se slažemo sa Vama. Pokušaćemo u što skorijoj budućnosti rešiti ovaj propust. Nažalost, poslednjih četiri-pet godina druge obaveze nam ne ostavljaju mnogo vremena da se bavimo sajtom.
Hvala na sugestiji i na doprinosu za ovu pesmu u vezi sa prevodiocem.