Mali Radojica

Mili Bože, čuda golemoga,
ja li grmi, ja l’ se zemlja trese,
ja se bije more o mramorje,
ja se biju na Popina vile?
Niti grmi, nit se zemlja trese,
ni se bije more o mramorje,
ni se biju na Popina vile;
već pucaju na Zadru topovi,
šenluk čini aga Bećir-aga,
uvatio Malog Radojicu,
pa ga meće na dno u tavnicu.
U tavnici dvadeset sužanja,
a svi plaču, jedan popijeva,
te ostalo društvo razgovara:
„Ne bojte se, braćo moja draga,
eda Bog da kakva gođ junaka
koji će nas junak izbaviti!“
A kad k njima Radojica dođe,
svi u jedno grlo zaplakaše,
Radojicu ljuto proklinjahu:
„Radojica, dopadnuo muka!
I mi smo se i uzdali u te
da ćeš ti nas kadgođ izbaviti,
eto i ti sade k nama dođe –
ko li će nas junak izbaviti?“
Veli njima Mali Radojica:
„Ne bojte se, braćo moja draga,
već ujutru kad danak osvane,
vi dozov’te agu Bećir-agu,
pa mu kaž’te da j’ umro Rade
ne bi li me aga zakopao!“
Kad svanulo i sunce granulo,
a povika dvadeset sužanja:
„Bog t’ ubio, aga Bećir-aga,
što dovede k nama Radojicu?
Jer ga sinoć objesio nisi,
već se kod nas noćas prestavio –
hoće li nas pomoriti smradom?“
Otvoriše na tavnici vrata,
iznesoše pred tavnicu Rada.
Onda veli aga Bećir-aga:
„Nos’te, sužnja, te ga zakopajte!“
Al’ govori Bećir-aginica:
„Ev’, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro već se ućutio –
nalož’te mu vatru na prsima,
hoće li se pomaknuti, kurva!“
Lože njemu vatru na prsima,
al’ je Rade srca junačkoga –
ni se miče, ni pomiče Rade.
Opet veli Bećir-aginica:
„A, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro, već se ućutio –
već uvat’te zmiju prisojkinju,
te turajte Radu u njedarca,
hoće li se od nje uplašiti,
hoće li se, kurva, pomaknuti!“
Uvatiše zmiju prisojkinju,
pa turaju Radu u njedarca,
al’ je Rade srca junačkoga –
ni se miče, ni se od nje plaši!
Opet veli Bećir-aginica:
„A, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro, već se ućutio –
već uzmite dvadeset klinaca,
udrite ih pod noktove Radu,
hoće li se pomaknuti, kurva!“
I uzeše dvadeset klinaca,
udaraju pod noktove* Radu;
i tu Rade tvrda srca bio –
ni se miče, ni dušicom diše.
Opet veli Bećir-aginica:
„A, bogami, nij’ umro Rade,
nij’ umro, već se ućutio –
sakupite kola đevojaka
i pred njima lijepu Hajkunu,
hoće li se nasmijati na nju!“
Sakupiše kolo đevojaka
i pred njima lijepu Hajkunu.
Na Rada je kolo navodila,
preko Rada nogama igrala.
A kakva je, da je Bog ubije,
od sviju je i veća i ljepša,
ljepotom je kolo začinila,
a visinom kolo nadvisila –
stoji zveka na vratu đerdana,
stoji škripa gaća od sandala!
Kad je zgleda Mali Radojica,
lijevijem okom progleduje,
desnijem se brkom nasmijava.
A kad vid’la Hajkuna đevojka,
ona snimi svilena jagluka,
njime pokri Rada po očima
a da druge ne vide đevojke;
pa je svome babi govorila:
„Jadan babo, ne griješi duše,
već nosite sužnja, zakopajte!“
Onda veli Bećir-aginica:
„Bre, nemojte zakopati kurve,
već ga bac’te u debelo more
te naran’te ribe primorkinje
lijepijem hajdučkijem mesom!“
Uze njega aga Bećir-aga,
pa ga baci u debelo more.
Al’ je Rade čudan plivač bio!
Daleko je Rade otplivao,
pak iziđe na brijegu mora,
pa povika iz grla bijela:
„Jao, moji b’jeli sitni zubi,
povad’te mi klince iz nokata!“
I on sjede i noge prekrsti,
i povadi dvadeset klinaca,
pa ih metnu sebi u njedarca.
Opet neće da miruje Rade.
Kad je tavna noćca nastanula,
ide dvoru age Bećir-age,
pa postaja malo kod pendžera.
Istom aga za večeru sio,
pa s kadunom svojom besjedio:
„Moja kado, moja vjerna ljubo,
evo ima devet godin’ dana
kao j’ otišo Rade u hajduke,
da ne mogoh serbes večerati
sve od straha Malog Radojice –
Bogu vala kad ga danas nema,
i kad njemu haka glave dođoh!
I ono ću dvades’t objesiti
dok ujutru bijel dan osvane!“
A to Rade i sluša i gleda,
pa u sobu k njemu uletio,
za večerom agu uhvatio,
uhvati ga za vrat do ramena,
istrže mu glavu iz ramena.
Pa uvati Bećir-aginicu,
pa poteže klince iz njedara,
udara ih pod noktove kadi;
dok je pola klina udario,
i dušu je, kučka, ispustila.
Njoj govori Mali Radojica:
„Neka znadeš, Bećir-aginice,
da kakva je muka od klinaca!“
Pa uhvati Hajkunu đevojku:
„O Hajkuna, srce iz njedara,
daj mi nađi od tavnice ključe
da ispustim dvadeset sužanja.“
Nađe Hajka od tavnice ključe,
on ispusti dvadeset sužanja.
Opet joj je Rade govorio:
„O Hajkuna, dušo moja draga,
daj mi nađi od riznice ključe
da što malo od ašluka tražim –
daleko mi j’ domu putovati,
treba mi se putem ponapiti!“
Otvori mu sanduk od tal’jera;
onda joj je Rade besjedio:
„O Hajkuna, srce moje drago,
što će meni take pločetine –
konja nemam da s njima potkivam?
Otvori mi sanduk od dukata!“
On na društvo dukate dijeli.
Pa uvati Hajkunu đevojku,
odvede je u zemlju Srbiju,
Dovede je u bijelu crkvu,
Od Hajkune gradi Anđeliju,
pa je uze za vjernu ljubovcu.

Epske narodne pesme

http://www.youtube.com/watch?v=7cwO6JeFD40

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*