Dvojnik

On nema oči – al me vavek gleda.
Ima za mene uvek reč nemuštu.
On prvi šane onu miso suštu
Od koje bežim ko od vatre, leda.

Kad pođem za njim – osvanem sred blata.
Strašno me drži, a neima šake.
Ili me pušta nebu pod oblake,
A kada padam – on me ne prihvata.

Zbog njega ćutim danima ko mutav
I nosim suvu stenu iznad vode
(A sam se pravim – prazan, lak i plutav).

Kad reč zaustim – ja umesto eha
Naježen čekam da me sveg izbode
Slomljeno staklo njegovoga smeha.

Stevan Raičković

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*