On nema oči – al me vavek gleda.
Ima za mene uvek reč nemuštu.
On prvi šane onu miso suštu
Od koje bežim ko od vatre, leda.
Kad pođem za njim – osvanem sred blata.
Strašno me drži, a neima šake.
Ili me pušta nebu pod oblake,
A kada padam – on me ne prihvata.
Zbog njega ćutim danima ko mutav
I nosim suvu stenu iznad vode
(A sam se pravim – prazan, lak i plutav).
Kad reč zaustim – ja umesto eha
Naježen čekam da me sveg izbode
Slomljeno staklo njegovoga smeha.
Pošto sam pehar tvoj, još pun, usnama tako; Pošto u tvoje ruke zaronih blijedim čelom; Pošto dah blagi katkad udisao sam lako, Dah tvoje duše, miris tamnim ovijen velom; Pošto mi bješe dano da te […]
Kada izgubim te ja, da li ćeš bez mene moći da spiš: bez lipe što u noći šumori vrh tvoga sna? Bez mojih reči što se roje, gotovo kao trepavice, na tvoje grudi, na tvoje […]
Ja mislim da smo svi redom iz lepe ljubavi rođeni, ogromne, čudne i drhtave kao jasike zelene. Posle su došle kolevke, cucle i zubi, i ostalo. I noći kad smo kmečali. I pelene. Pelene. Pelene. […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar