Dopusti, majko, kroz prozor svoj
da se osmehnem na njega.
On peva kako ga srećom poli
osmeh moj;
on peva da iz dna duše voli
jedinu mene.
Sa onolike daljine plave
kako su mogle da se jave
njegovoj pesmi zvezde jasne?
Dopusti, majko, sa praga svog
da ga pozdravim rupcem belim.
On peva da pogled oka mog
dan mu donosi;
on peva: pozdravi ruke moje
njemu su ponosi.
Kako je mogao mesec bled
noć da pretvori u prostran dan,
da zaleprša svoj rubac beo,
zvezdama tkan,
u pozdrav njemu?
Dopusti, majko, da zoru
dočekam u vrtu sa njim.
On peva da zajedno ćemo
do zvezda se peti;
on peva: ili ja njegova,
ili mora umreti.
Песма је грмилица, изрецитовао сам је девојци, одећа јој је сама спала