Lov lovio Murate vezire,
lov lovio po gori zelenoj
sa svojijeh dvanaest delija
i s trin’estim Kraljevićem Markom;
lov lovili tri bijela dana,
i ne mogli ništa uloviti;
namjera ih nanijela bila
na zeleno u gori jezero,
po kom plove utve zlatokrile.
Pusti vezir svojega sokola
da uhvati utvu zlatokrilu,
ona mu se ne da ni gledati,
već se diže nebu pod oblake;
soko, pade na jelu zelenu.
Tad govori Kraljeviću Marko:
„Je li testir, Murate vezire,
da ja pustim mojega sokola
da uhvati utvu zlatokrilu?“
Veli njemu Murate vezire:
„Jeste testir, zašto nije, Marko!“
Pusti Marko svojega sokola,
on odleće nebu pod oblake,
i uhvati utvu zlatokrilu,
pak s njom pade pod zelenu jelu.
Kad to soko ugleda vezirev,
vrlo mu se teško učinilo,
a navadu lošu naučio:
otimati lovak od drugoga;
zaleće se k Markovu sokolu
da mu otme utvu zlatokrilu;
ali Markov soko jogunica,
kao što je i njegov gospodar:
on ne dade utve zlatokrile,
već sokola ščepa vezireva,
pa mu prosu ono sivo perje.
Kad to viđe Murate vezire,
vrlo mu se žao učinilo,
pak on uze Markova sokola,
te ga ud’ri o jelu zelenu
i prebi mu ono desno krilo,
pa obrnu kroz goru zelenu
sa svojijeh dvanaest delija.
Stade piska Markova sokola
kao ljute u kamenu guje;
Marko uze svojega sokola,
pak mu stade zavijati krilo
i s ljutitim glasom govoriti:
„Teško mene i tebe, sokole,
lov loveći s Turci bez Srbalja,
lov loveći, krivo dijeleći!“
Kad sokolu on zavio krilo,
tada skoči Šarcu na ramena,
pak poćera preko gore čarne.
Šarac ide kao gorska vila,
brzo ide, daleko odmiče,
odmah biše nakraj gore čarne,
i ugl’aše u polju vezira
s njegovijeh dvanaest delija.
Obazre se Murate vezire,
pa kad viđe Kraljevića Marka,
on govori svojim delijama:
„Đeco moja, dvanaest delija,
vidite li onaj pramen magle,
pramen magle ispod gore čarne?
U magli je Kraljeviću Marko,
gle kako je naljutio Šarca!
Neka bog zna, dobra biti neće“.
U tom stiže Kraljeviću Marko,
pak potrže sablju od bedrice,
i okupi Murata vezira:
pobjegoše po polju delije
kao vrapci od kopca po trnju;
stiže Marko Murata vezira
i rusu mu odsiječe glavu;
a od mladih dvanaest delija
on načini dvadest i četiri.
Stade Marko misli razmišljati:
il’ će ići caru u Jedrene,
il’ u Prilip svom bijelu dvoru;
sve mislio, pak je govorio:
„Bolje ići caru u Jedrene,
da mu kažem šta sam učinio,
nego da me Turci njemu tuže“.
Kada Marko u Jedrene dođe
i na divan pred cara iziđe,
oči mu se bjehu uzmutile
ko u gladna u gori kurjaka:
kad pogleda, kanda munja sine.
Pita njega care gospodine:
„Moj posinko, Kraljeviću Marko,
što si mi se tako ražljutio?
Da ti nije nestanulo blaga?“
Stade Marko caru kazivati;
sve mu kaza kakono je bilo.
Kad je care saslušao Marka,
tad se care grotom nasmijao,
pak je Marku bio besjedio:
„Be aferim, moj posinko Marko!
Da nijesi tako učinio,
ja te ne bih više sinom zvao:
svako Ture može vezir biti,
a junaka nema kao Marko“.
Pak se maši u džepe svilene
i izvadi hiljadu dukata,
te ih daje Kraljeviću Marku:
„Naj to tebe, moj posinko Marko,
pak ti idi te se napij vina“.
Marko uze hiljadu dukata
i otide s careva divana;
al’ car Marku dukate ne daje
da on ide piti rujno vino,
već da mu se skine sa očiju;
jer se Marko vrlo ražljutio.
Ostavite komentar