Šator penje Kraljeviću Marko
na arapskoj pokrajini ljutoj,
pod šatorom sede piti vino.
Jošte Marko čaše ne popio,
al’ dopade robinja devojka
pod šatora Kraljevića Marka.
Stade Marka bogom bratimiti:
„Bogom brate, Kraljeviću Marko,
višnjim bogom i svetim Jovanom!
Oprosti me danas od Arapa!
U troje sam dopadala ruke,
evo danas, brate, u četvrte,
međ’ dvanaest braće Arapčadi;
ne drže me ko se drži roblje
već me biju trostrukom kancijom“
A Marko je prihvati za ruku,
posadi je do desna kolena,
ogrte je kolastom azdijom,
a u ruke dade čašu vina:
„Na, devojko, te se napij vina,
danas te je ogrejalo sunce,
kad si došla k mene pod šatora“.
da otimlješ roblje od Arapa?“
A smeje se Kraljeviću Marko:
„Id’t’ odatle, deco Arapčadi,
da ja o vas ne ogrešim duše!“
Al’ srditi dvanaest Arapa,
svih dvanaest sablje potrgoše,
te nad Markom šator oboriše;
na šatoru isekli konopce,
pade šator na sokola Marka
i na njegov krstaš alaj-barjak
i na Šarca, konja velikoga.
Kada vide Kraljeviću Marko
oborena svilena šatora,
planu Marko kao vatra živa,
pak on skoči na noge lagane,
dohvati se Šarca velikoga,
za se baci bogom posestrimu;
tri puta je opasa pojasom,
a četvrtom od sablje kajasom;
pak poteže sablju okovanu,
te potera dvanaest Arapa;
ne seče ih po grlu bijelu,
već ih seče po svilenu pasu;
od jednoga dvojica padaju,
od dvanaest Marko načinio,
od dvanaest dvadest i četiri.
Pak se manu preko polja ravna
kano zvezda preko vedra neba,
ode pravo ka Prilipu gradu,
ka svojemu dvoru bijelome,
pak dozivlje Jevrosimu majku:
„Jevrosima, moja stara majko,
moja majko, moja slatka rano,
evo mati, bogom posestrime,
hran’ je, majko, mene kakono si,
udomi je kano čedo svoje,
da bi’, majko, stekli prijatelje.
Hranila je Jevrosima stara,
hranila je i udomila je
u Rudnika, grada bijeloga,
u veliku kuću Dizdarića,
među milih devet bratenaca.
Otud Marko steče prijatelje;
odlazio često posestrimi
kao svojoj sestrici rođenoj,
i često se vina napijao.
mogu malo krace pesme
hahahaah