Od tol’ko lepih, najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
nijedna nije toliko lepa,
toliko nežna, kao reč majka.
Njene me ruke najlepše grle
i brižne nada mnom uvek strepe
zovnem li samo, meni hrle,
mamine ruke meke i lepe . . .
Mamine ruke mi kosu spliću,
njina me ljubav na put sprema,
kada porastem kao mama biću,
niko kao ona lepe ruke nema.
Mamine oči me uvek prate, —
te oči dobre nada mnom bdiju,
kad odu, jedva čakam da se vrate,
one za mene uvek osmeh kriju.
Kao u bajci koja se voli
sneg se detinjstva meko zasrebri . . .
Kad mene boli i nju zaboli, —
i zato hvala, majko, tebi,
zato od tol’ko najlepših reči,
da se ispriča sto jedna bajka,
jedna je od svih za mene lepša,
jedna je od njih samo reč majka.
Ostavite komentar