Oprosti mi…

Oprosti mi!
Pritegnu me teret tuge,
nad tobom sam mor`o da se nagnem,
rukom da se taknem
tvoje ruke;
al` ti se svetiš, svete moj,
pretrnu mi ruka u tvojoj,
i da kaje svoje grehe
u tvojojzi nestade je,
nikad više
vitim perom da zapiše,
da se maši za mač britak-
nikad- nikad!
Oprosti mi! Oprosti mi oku mome,
oku mome željanome,
što ti upi sunce, tvoje lice;
al` to lice, osvetniče,
sazeglo mi oba oka,
da ne vidim ništa
od neba visoka
do pusta zemljišta-
ništa- ništa!
Oprosti mi!Oh, oprosti!
Oprosti mi reči u milosti,
što te moli`
da mi vratiš što me boli,
da mi vratiš moju ruku,
da mi moje vratiš oči,
pored sunca da nisam u noći,
pod melemom da ne trpim muku;
moje krvi ust`ma mi se pope
oh, skini ga, nemoj da se tope
u poljupci`, u slasti golemoj,-
nemoj- nemoj!
Što me gledaš?
Hoj, ta sto me štediš?
Pritisni me na grudi ozorene,
odjedanput da izgori sve od mene,
da sašuši-
sat ostane štogod- da te svetu tuži!
Bar toliko, da te čuti može,-
mili bože!
Tek iz tvojih usta pokajku da primi:
oprosti mi!