Istrošen sam miris u porama
i zaboravu dat uz prošlo ono.
Talog godina ti u borama.
Koga sada pleniš, primadono?
Elegije mi samo naviru,
ali opet, mom umoru si hlad.
Moj si notni papir na klaviru,
Dezdemona i sav uz nju nesklad,
i Limfa setnih gondolijera.
Večnost je njena tvoja sena.
Laura si iz Kanconijera,
Ofelijo bela, zanesena,
i poslednja reč zadnjega daha,
Lolito, mlada u sva vremena.
Smrt si petrogradskoga monaha.
Evociraš dela nevremena.
Empatija ti u zrnu praha,
ludom dobro, na dar doneseno.
Jezdiš bez savesti i bez straha,
aurelijevska mi opseno.
Ostavite komentar