Noćas si sa sobom ponela crno bele dane,
spustila reči na dno džepova svog kaputa,
u koferima je uspela svaka uspomena da stane
i tvoja je duša odlučila, sama da krene da luta.
Koliko još nemanja treba da preživim da bih te samo još jednom imao ?
Koliko još dana, koliko još proleća, koji još sat treba bez tebe da bude ubijen ?
Proklinjem onu noć kad samo sam ćutao, treptao i glavom klimao
a ti rekla si ,, Prošlost čine razbijeni snovi, e pa, moj najveći snu, sada si razbijen”.
Noćas je tvoj neko, sada niko, izgubio sebe tražeći tebe
dok se zvezde na ponoćnom nebu uzaludno zlate,
a misli lete, srce bije, iznutra te nešto grebe,
neke noći se jednom dožive i ne mogu opet da se vrate.
Jer menjao bih svu buku ovog grada za trenutak tvoje tišine,
za još jedan tvoj osmeh kada me dočekaš na staroj adresi.
Samo da te imam, samo da te čujem još jednom kako mi izgovaraš ime,
ali te više nemam i ne, ne bi bilo isto pa i da znam gde si.
Ostavite komentar