Ostarelo leto bolno,
opada mu kosa gusta,
drvlje suho i nevoljno,
i što osta lišća pusta –
sve je velo,
neveselo.
Al’ moje je srce sveže,
proleća se njemu smeše,
pa kada bi lišće velo,
pa kada bi samo htelo
po mom srcu da poleže,
svaki listak što bi pao
ko cvetak bi ponikao.
Al’ umesto lišća vela
jedna se je ruža svela,
pa je pala, pa se rascvetala
posred srca moga vrela;
al’ od te će ruže mene
vrelo srce da uvene.
Na Lovćen gledah u snu, s Cetinja, pun zazora, ka negda, djetinja. Ispitljiv, al’ u smjernoj molitvi, prozborih onoj svetoj kolibi: „Pjesniče, druže, duše, šta ti bi te tamo pope svog tijela prah, u gromove, […]
Snove snivam, snujem snove, snujem snove biserove, u snu zivim, u snu disem, al’ ne mogu sitne snove, ne mogu ih da napisem. Snove snivam, snove snujem, u slike bih da ih kujem, al’ su […]
U po noći preveseljke, sa netrenke gerevenke, zagrejan se digoh doma. Na ulici nema sveta, samo što po snegu šeta jedna moma. Odelo je snežno, belo, na brežne joj palo grudi, sneg od jeda čisto […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar