Vojislav Ilić (Beograd, 14. april 1862 — Beograd, 21. januar 1894) je bio srpski pesnik.
Biografija
Rođen je u Beogradu kao sin pesnika Jovana Ilića. Bio je bolešljiv od detinjstva i slabo je mario za učenje. Školu je napustio posle trećeg razreda gimnazije zbog slabog uspeha. Kasnije je na svoju ruku pohađao predavanja u Velikoj školi, aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao. Njegovom obrazovanju je pomoglo što mu je dom bio stecište književnika i pesnika. Tu je upoznao Đuru Jakšića, te se kasnije i oženio jednom od Jakšićevih kćeri, Tijanom.[1] Učestvovao je kao dobrovoljac u bugarskom ratu 1885.godine, 1887 je stupio u službu kao korektor Državne Štamparije, a 1892. namešten je za učitelja u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste godine postao je pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini, po njegovoj želji da ide na Kosovo. Međutim, njegovo slabo zdravlje ga primorava da se vrati u Beograd gde je uskoro i umro.
Prva žena Tijana i deca iz prvog braka su rano umrli. U drugom braku sa Zorkom rođenom Filipović imao je jednu ćerku.[2] Ćerka Svetlana je bila udata za Radoja Jovanovića, državnog savetnika, njihova ćerka je akademik i lingvista Milka Ivić.[3]
U životu umnogome je delio sudbinu drugih pisaca svog vremena: često je menjao nameštenja u Beogradu i unutrašnjosti, živeo u oskudici, veliki deo vremena provodio u kafani i neurednim, boemskim životom još više pogoršao svoje ionako slabo zdravlje, zbog političkih uverenja bivao proganjan od vlasti, i umro mlad. Iako je pisao kratko vreme, svega petnaestak godina, ostavio je obimno i raznovrsno delo. Za života je objavio tri zbirke pesama (1887, 1889, 1892), kojima treba dodati veliki broj pesama rasutih po časopisima i zaostalih u rukopisu. Nekoliko slabih proznih pokušaja pokazuju da je Vojislav, slično Branku i Zmaju, bio prvenstveno pesnik, da je umeo dobro pisati samo u stihu.
Po Jovanu Deretiću Ilić je u srpskom pesništvu izvršio ono što je desetak godina ranije zahtevao Svetozar Marković: odlučan raskid s romantizmom. Međutim, njegove književne težnje samo se delimično poklapaju s Markovićevim programom i s realističkom poetikom. U nekim pesmama on je bio glasnik naprednih ideja svog doba, oštar kritičar društvenih i političkih izopačenosti. Ali, njegova poezija, gledana u celini, suprotna je duhu tendenciozne, pragmatične književnosti za koju se zalagao programski realizam. Svojim estetizomom i formalizmom Ilić je otvorio put drukčijoj poeziji, poeziji kojoj je podjednako strana orijentacija realista na običnu stvarnost i zahtevi ideologa za uključivanje književnosti u društvene i političke borbe, poeziji u kojoj je najvažniji momenat briga za samu sebe, za svoje vlastito umetničko biće.
Preuzeto sa: sr.wikipedia.org/sr-el/Војислав_Илић
Vojislav Ilić, učitelj u Rumuniji
Neki događaji iz kratkog ali burnog života pesnika Vojislava Ilića još uvek nisu dovoljno poznati. Naročito malo se zna o Ilićevom učiteljovanju u rumunskom mestu Turn Severinu. Krajem prošlog veka u ovom gradu je postojala srpsko-slovenska crkveno-školska opština i srpska osnovna škola. Naš veliki pesnik otpočeo je rad u ovoj školi u januaru 1892. godine i to sa velikim entuzijazmom i energijom. To se najbolje vidi po tome što je već sledećeg meseca (februara) otvorio i večernju školu za „makedonsku momčad“, jer je u ovom mestu bilo dosta Makedonaca. U duhu svog nacionalno-propagandnog rada osnovao je i društvo pod imenom „Bratstvo Srba i Makedonaca“. Veliku pomoć i podršku imao je od žene Zorke, pa je otvorio još jednu nedeljnu školu koju su mogli pohađati svi stariji od 12 godina. U njoj je Ilić držao predavanja iz srpske i slovenske istorije. Ali, i pored svih tih značajnih aktivnosti njegov položaj u Turn Severinu postojao je sve teži, pa iste te godine, na kraju školske godine odlazi iz ovog mesta. U pismu od 28. 5. 1892. Nikoli Pašiću, tadašnjem ministru inostranih dela, Ilić piše:
„Subvencija ne dolazi, akta (Opštine) oduzeta, a u opštini krajnji nered – sve je to kod ovdašnjih Srba izazvalo prema meni sumnju, kad se obistini može dovesti dotle da se od njih oružjem branim.“
Nikola Pašić bio je predusretljiv prema Iliću, kada je ostao bez posla, pa mu je dao platu i za juli i avgust – po 100 dinara koliko je primao i preko školske godine.
Preuzeto sa: http://marijapetricevic.com/citanje.php?m=1&t=ziveli%20zanimljivo
Ostavite komentar