Bor

Golem i mračan, neveselo
Stoji, bezimen kao travka;
U njemu huči gorsko vrelo,
I noću prespi jedna čavka

Usamljen večno, strašna grmen,
U prvi sunčev trenut sjanja,
Niz ozarenu baci strmen
Crni sen svoga očajanja.

A noću nebu zavihori,
Kad zna da bolno sve zanemlje –
I zvezdama po svu noć zbori
Gorke samoće ove zemlje.

Jovan Dučić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*